чланак Снежане Петровић – 
21. фебруара 2008. Италија је признала независност Косова, само четири дана после самопроглашења 17. фебруара. Признање је донето тако што је „прескочен“ Парламент Италије. Тадашљи министар спољних послова Д’Алема, упутио је писмо Приштини, којим је обавештава о признању, без икакве претходне парламентарне дебате. По Уставу Републике Италије, Парламент би биo дужан да разматра питање признања и донесе одлуку.
Право име јужне српске покрајине је Косово и Метохија. Потиче од српске речи „кос“, и речи „метох“ која означава манастирски посед. С обзиром на број цркава и манастира на Косову и Метохији, највећи део би припадао Српској Православној Цркви, да није било национализације и одузимања земљишних поседа у Социјалистичкој Југославији. Патријаршија српске цркве некада је била у Пећи, а касније пресељена у Београд, главни град.
Остављамо стручњацима, владама и дипломатским представништвима да изнесу доказе да је Косово и Метохија српска земља. Наша је намера да упознамо јавно мњење са неправдом коју смо доживели као народ за време ратова на Балкану деведесетих година, која је кулминирала одузимањем Косова и Метохије, територије од животног значаја за наш народ. Косово је окупирано, отето, а приликом те отимачине кршило се међународно право, које гарантује интегритет земаља чланица Уједињених Нација, кршила се Резолуција 1244, која је ступила на снагу 10. јуна 1999.
Срби су, као што се и очекивало, подржали иницијативу неколицине италијанских интелектуалаца, да се преда италијанској влади петиција којом се тражи разматрање признања самопроглашеног „независног Косова“ у италијанском Парламенту, као што налаже Устав Републике Италије. Српске парохије и удружења Савеза Срба у Италији скупили су више од 5000 потписа Италијана, Срба и странаца који живе у Италији, не рачунајући потписе онлајн.
Скупљајући потписе срела сам Призренку Данијелу, која живи у трентинском градићу Морију. Уз кафу и уписивање у листу петиције, причала ми је да су седамдесетих година сви мирно живели у њеном родном граду. Ишла је у обданиште, а после похађала школу, заједно са децом других националности. Њене најбоље другарице су биле Туркиње. Још се сећа свог друга из клупе који је такође био Турчин и звао се Алмир. Било је основних и средњих школа и на албанском језику, а и Универзитет у Приштини је био на албанском. Све школе су биле државне и свако је могао слободно да изабере коју школу хоће да похађа. Сећала се како је град Призрен у време Рамазана бивао пуст преко дана, а тек предвече би се чуо жагор, а из пекара се ширио предиван мирис хлеба, пита и баклаве. „У тим пекарама смо и ми Срби куповали. Заједно смо прослављали празнике, хришћанске и муслиманске. Били смо гости једни другима и постојало је не само поштовање, него смо се волели и помагали једни другима у невољи. Звона православних цркава и гласови имама са џамија, испуњавали су моје срећно детињство. Моја кућа је била у близини Богородице Љевишке. Имала сам привилегију да свакога дана прођем поред ње када сам ишла у школу и поздрављала је застајући да се прекрстим испред Њеног дивног лика и упутим јој кратку молитву“ – причала је Данијела озареног лица. „ Касније је моја мајка добила један мали стан од предузећа, одмах поред реке Бистрице. Имали смо диван поглед на другу страну реке и на Богословију. Недељом смо ишли у Саборну цркву Светог Ђорђа где је служио будући патријарх Павле. После његове смрти, народ га је прогласио свецем, због његовог живота по Јеванђељу и љубави према свима. Моја школа је носила име по народним херојима Бори и Рамизу, које су 1943. Немци стрељали загрљене. Они су били велики пријатељи. Боро Вукмировић је био Србин а Рамиз Садику Албанац. Постали су симбол заједништва народа који су делили исту земљу и живели у миру. Наш живот тих година је доказ да ми можемо да живимо у миру. Мој тата је радио са Албанцима, моја мама такође, а њена најбоља пријатељица се звала Спреса, била је Туркиња.
Тако је било до краја осамдесетих и почетка деведесетих. А онда се све променило. Сигурна сам да нам је вирус мржње био убачен споља, као и у остале делове Југославије. Јер неко је одлучио, сигурно не ми, да уништи нашу лепу земљу. У Призрену је почело насиље прво над женама. Девојке и девојчице нису смеле саме да излазе из кућа, јер су била честа силовања. Мој отац је продао стан и одвео своју породицу у Краљево. Имао је две ћерке и није више могао да живи у страху за њих. Моја учитељица Живомирка није хтела да оде из Призрена. Била је силована и убијена. Претње, убиства и силовања су учестали и растао је страх и несигуност. Највише су малтретирали Србе, али сви су се бојали и људи су одлазили, у Србију или у иностранство, свако према својим могућностима и очекивањима.“
У Краљеву је Данијела упознала свог мужа, који је такође био избеглица са Косова. Добили су двоје деце која су била велика радост младим родитељима, али су опасности и даље вребале. У пролеће ’99 почело је бомбардовање. Нато је напао Србију зато што је Милошевић послао војску и специјалну полицију на Косово и Метохију да успоставе ред. Са бебом од шест месеци, на звук сирена, излазили су из куће која је била у близини касарне и одлазили код рођака у други део града. Бомбе су погађале аеродруме, путеве, мостове, фабрике, болнице и наравно касарне. За три месеца убили су 2500 људи, највише цивила. Најмлађа жртва бомбардовања је имала само три године. Звала се Милица Ракић. Сада би била двадесетрогодишња девојка. НАТО је бомбардовао Србију и Црну Гору, без одобрења Уједиљених Нација, бацајући на Косово и Метохију највећи број бомби, убијајући и Србе и Албанце. А бомбе са осиромашеним уранијумом су узрок повећања обољења од карцинома наредних година.
Пошто је економска ситуација у Србији била све гора, Данијелин муж је дошао у Италију да тражи посао и обезбеди сигурнију и бољу будућност својој деци. Требало је четири године напорног рада, да створи услове које је италијански закон поставио странцима, да би довео породицу.
Данас Данијела има двојно држављанство, посао, деца се школују. За све ово време била је два пута у Призрену. Није могла да препозна свој родни град. Богородица Љевишка је била опасана бодљикавом жицом. Косово и Метохија нису личили на земљу која јој је остала у драгом сећању. Срби који су остали, живели су у енклавама, штитила их је бодљикава жица и страна војска. Гробља у многим местима су оскрнављена, поломљени споменици и крстови. Само је на северу остало исто, у Косовској Митровици, граду у коме су већинско становништво још увек Срби. Само ту се још вијоре српске заставе и може да се гласно говори српски језик.
У Роверету и околини је сакупљено двеста потписа. Текст петиције износи разлоге због којих би италијанска влада требало да размотри независност самопроглашене „Републике“. Али оно што у тексту не пише, а само ми Срби знамо, да ни једна српска влада неће смети да се одрекне територије са које смо сви ми потекли, која је колевка наше државе, наше цркве и наше нације. Одговор зашто је то тако налази се у историји и књижевности нашег народа. Без Косова и Метохије, Србија не би била више Србија, већ једна осакаћена земља, смртно рањена, са народом који је осуђен на изумирање.
Косово неће никада постати права држава без признања Србије, зато што је то српска територија.
Ако Косово није наша територија, зашто траже од нас да га признамо као независну државу?
Ако је наша територија, зашто су нам је отели?
